Народно градитељство као архитектонска врста и споменичка вредност

Значајан вид народног стваралаштва представља умеће грађења као делатност која је обележила цивилну етапу у развоју људског друштва. Народно градитељство означава архитектуру која је, у односу на академску и ауторску архитектуру, заснована на праксом стеченој сазнаји традиционалног занатског умећа. Можда би њена најпрецизнија дефиниција могла да гласи да је то архитектура поднебља човекомерног карактера и традиционалних знања која, осим техничких, поседује и сакралне одлике. Оне нису одраз искључиво функционалне улоге градње, већ интегралне градитељске креативности која подразумева сакралност као градитељски поступак. Улога поднебља огледа се у сраслости ове архитектуре са природном средином у којој је настала, човекомерност у њеном присном односу са корисником, а традиционални поступак грађења у једноставности као одразу суштаствености и трајне вредности. Као архитектура поднебља, народно градитељство је зависнo од материјала из непосредног природног окружења, као што су и градитељски концепт и форма градње условљени рељефом и климом. Човекомерност је дефинисана пропорционалним складом према мери човека ствараним применом хуманизованих мера грађења (лакат, шака, стопа, палац), који указује на исконски градитељски осећај и индивидуално умеће мајсторског знања. Могло би се говорити и о градитељским школама насталим генерацијским бављењем градитељским занатом, односно, појединим областима у којима је градитељство било традиционално занатско опредељење. Мада није монументална, ова архитектура се не би могла сматрати неуком. Такође би се само деломично могло прихватити мишљење да је то градња анонимних мајстора имајући у виду да су у традиционалном друштву информације, па и оне о мајсторима, преношене усмено. Има примера да су мајстори остављали траг о себи, можда и као препоруку следећем наручиоцу, у натпису уклесаном на плочи или лучном надвратнику репрезентативних здања или већим и боље клесаним надгробним споменицима. Традиционални поступак грађења послужио је за духовиту примедбу о овом градитељству као архитектури без архитеката.
 

Народно градитељство је непретенциозно градитељство, што не значи да не поседује вештину грађења и домишљата градитељска решења, у чему се огледа индивидуалност ове архитектуре која не припада стиловима, већ типу. Изворно народно градитељство је скромно и једноставно, мада у градовима постоје репрезентативне градње турско оријенталног стила, које су послужиле као узор владајућем слоју ослобођене Србије првих деценија 19. века. Од половине века снажније продире утицај града, што се огледа у појединим елементима градње сеоских кућа (доксати, прозорски отвори са дрвеним решеткама, ћерамида, зидани димњаци и таванице). Крајем 19. века утицаји су појачани, а градитељске одлике промењене од оријенталних ка европским (лажни пиластри, наивне прозорске и фасадне штукатуре, кровни венци, столарија). Процес европеизације није истовремено текао. Периферни делови Србије развијали су се у различитим културно историјским околностима, што се одразило и на типологију.

   Разноврстан садржај народног градитељства обухвата сва три архитектонска облика: профани, сакрални и сепулкрални, у оквиру којих има разлика у форми и намени, осим последњег, функционално једнонаменског. Богатство намене и облика профане архитектуре огледа се у њеној подели на стамбену (кућа, вајат и гостинска кућа), привредну (заступљену градњом одговарајућом привредној делатности, што се у сваштарској пољопривреди Шумадије огледа мноштвом зградица око куће за које је речено да изгледају као једно мало насеље) и јавну (зависну од руралног развоја и административне улоге места). Сакрална архитектура обухвата цркве, ћелије (капеле), собрашице, записе у облику каменог или дрвеног крста или светог дрвета, а сепулкрална, некрополе, хумке и споменике. Кућа је, као породични микрокосмос, најзначајнији производ народног градитељства. Око ње су пратеће зграде које карактеришу организацију и имућност породице и начин и врсту привредне делатности. Архитектонској разноврсности доприноси и схватање стана као разуђене форме - кућа, гостинска кућа, вајат, и насеља, као раздвојене целине представљене матичним и сезонским привредним насељем. Начин организовања кућишта, са кућом у средишту и пратећим зградама око ње или помереном уз унутрашњи обод дворишта са слободним средишним простором омеђеним пратећим зградама, зависи од разбијеног или збијеног типа села. У плански насталим селима у Војводини, парцеле су једнаке, кућа је на регулационој линији, ка саобраћајници, а од ње су у низу, ка дубини дворишта, постављени пратећи објекти.

   На простору Србије забележено је више типова/врста кућа о чијој ће типологији распростирању и другим карактеристикама бити писано у посебним публикацијама.

   Евидентирани примери народног градитељства припадају периоду друге половине 19. века и прве деценије 20. То је време развоја индустрије и масовног одласка у градове на рад, појачаног преношења утицаја на грађење у селу и употреби индустријског материјала, као и промене културе становања. Ретки су примери из прве половине 19. века, а још ређи из друге половине 18. века, пре свега камени записи и надгробни споменици, од којих поједини потичу чак из његове прве половине, сведочећи о преломном тренутку у историји српског народа насталог Сеобом у задњој деценији 17. века, у мањем обиму поновљеној у првој половини 18. века. Првенствено су одраз времена након ослободилачких ратова у 19. веку и периода досељавања и стабилизације српског сеоског друштва и његовог настојања да стекне независност средином друге половине 19. века, израженог напором да се трансформише од оријенталног ка европском културном обележју, односно, од патријархалне средине ка урбаном друштву.

Мајстори су претежно били локални, а градило се мобом. Најбољи мајстори били су печалбари који су се бавили 'мајсторлуком' као допунским занимањем. Долазили су из пасивних крајева са својим специјализованим мајсторским групама. Градитељско знање преносили су на чланове групе ширећи занат на целу област из које долазе и по чему је она постала карактеристична. На тај начин су образоване обласне градитељске 'школе', настале на генерацијски усавршаваном занатском знању. Познати мајстори били су Осаћани из Осата у Источној Босни крај Дрине, Црнотравци са Власине, по којима су, временом, називани сви мајстори са југа и југоистока Србије. Најцењенији и најбољи мајстори били су Гоге из западне Македоније, из области око реке Радике, називани, како се мисли, по говору (дијалекту) другачијем од средине у којој су радили, а не по географској одредници као што и назив Бугари, за градитеље јужно од Алексинца и старе српско-турске границе, није означавао њихову етничку припадност. С тога би се у Гоге могли убројати и Срби са Косовскометохијских простора, Средске и Сиринића, као и јужних Шарских Жупа. Занимљиво је рећи да су градитељи имали свој тајни, мајсторски језик. Значајне клесарске школе, поред бројних више или мање локалних као што је Видровачка, Зоруновачка и Темштичка у источној Србији, биле су Студеничка и Драгачевска клесарска школа, а потом и Дубљанско-попинска и Беловодска. Надалеко познати клесар био је Радосав Чикириз из Драгачевског села Рти, који је прославио Драгачевце као клесаре не само споменика, већ и подрумских портала као и натписа на њима и плочама уграђиваним у зид на видном месту, крај улаза у подрум конака.

   Као производ људског знања и вештине, грађење дефинише људску заједницу и степен њеног развоја. У том контексту народно градитељство не представља обичну техничку дисциплину већ потку у коју је уткана хуманистичка представа о креативној улози архитектуре. Као стваралачки чин народно градитељство има полазиште у сфери идеје што значи да је оно материјализован одраз људског духа. Карактер духовног изражен меморијално историјским значењем народног градитељства интегративно делује на заједницу а истовремено као традиционални архитектонски израз упечатљиво одражава културни идентитет простора. Формирано у духу традиционалних схватања  средине у којој је настало као производ поднебља и друштвено историјске условљености у најширем смислу народно градитељство има значај сведочанства културно историјске прошлости што у суштини означава категорију споменичког значаја. Тако посматрано народно градитељство као део културног наслеђа својом улогом оплемењује људски дух, подучава о прошлости као сазнању о законитостима живота појединца и заједнице неопходних у дефинисању садашњости и усмеравању ка будућности. Данас је културно историјске вредности препозната као потенцијал развоја стављен у функцију туризма. Заштита народног градитељства као културне и духовне категорије има важну улогу у богатијем, садржајнијем и племенитијем животу појединца и заједнице. Очувањем народног градитељства чувају се докази људског духа и имагинације што чини културни простор  разноврснијим и богатијим а друштво духовно садржајнијим и хуманијим.